Активности - веронаука - У сусрет Божићу ПДФ Штампа
Индекс чланка
Активности - веронаука
Такмичење 2011
Светосавско звонце и православне игрице
Свети Сава 2011.
У сусрет Божићу
Програмирање православних игрица
ВИДОВДАНСКО ПУТОВАЊЕ СА ВОЈНОМ ГИМНАЗИЈОМ
Пријем код Патријарха Српског Г. Иринеја
Наградно путовање Соко град
Изет ученика веронауке 16. мај
Васкрс 2010
Општинско из веронауке
Све стране

 

СРЕЋНИ БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ И НОВА ГОДИНА БЛАГОСТИ ГОСПОДЊЕ!

Мир Божији Христос се роди!

Ваистину се роди!

Чекање Божића

 

Црквени празници су не само поновно сећање на историју већ право поновно њихово догађање. Божић чекамо да се роди у нама – Бог да се роди за нас. Кад кажемо за нас, мислимо за нас појединачно – лично.

То је доживљај Празника. То је тренутак који очекујемо чекајући Празник Божића. Божић је „загрљај Бога и човека“, не неки загрљај далеки, умишљени, замишљени далеког Бога и човека, већ прави загрљај правог Бога и правог човека.

Бог је постао човек!

Прави Бог је гледајући историју, која је за Њега тренутак који не траје, не дуго, него као да не постоји. Она је за Њега као за нас садашњост. Када је историја за Бога таква да као да је увек садашњост, онда Бог већ од стварања света зна да ће доћи. Он долази, постао човек - речи писане и размеване увек у садашњости.

Он ствара човека као савршеног и постаје Човек. Загрљај Бога и човека (израз Митр. Амфилохија Радовића) је загрљај истинског јединства, истинске љубави Божије и људске природе. То јединство се остварило у једној личности Исуса Христа. Исус је Истинити Бог и истинити Човек -  а Један.

Гледајући тај догађај видимо да имамо могућност да постанемо блиски Богу, сродни Богу, да постанемо богови.

Није то далеко, умишљено већ стварно и истинито. Он у својој Личности дели Божију и људску природу – спаја једну са другом. Спаја, а не меша и не дели их. И једна и друга природа остају своје, а опет спојене у несливено јединство (4. Вас. Сабор) у „загрљај“.

Божићни загрљај Бога и човека стварно и потпуно је остварен у Личности Исуса Христа. Могло би још да се прича о том сједињењу – али нека буде речено да је то тако и да је то једна од Тајни која нам се даје откривењем и стварним догађајем.

Како тај догађај да остваримо ми?

Како да будемо сами учесници тог загрљаја?

Има ли некакве везе са нама што се у неком историјском догађају родио Бог и што је постао човек?

„Ми смо сутелесници Његови, Род изабрани“ део Његовог Тела – у Њему као Глави ми чинимо удове, уцрквујемо се, постајемо једно с Њим у Крви Његовој. Посредством Духа бивамо браћа Његова – Он је Прворођени међу многом браћом - ми смо браћа.

Ми се рађамо телесно, а онда када пожелимо, поредством Духа рађамо се духовно. Обнављамо се „бањом новога рођења“ и помазујемо Духом. Постајемо Његовим благовољењем као Он. Мењамо се невидљиво споља, али видљиво Њему и Цркви Његовој изнутра. Рађамо се примајући у себе Његов живот духовно.

То је крштење. Ново рођење и нов живот. За ово рођење питамо се ми, добровољно желећи га и прихватајући.

Зашто онда чекамо празник Божић?

Чекамо Га да би обновили сећање о том догађају и да би учврстили тај „загрљај“ са Богом. Сећање на празнике и празновање је свеживотно изнова поучавање о ономе што се догодило и учвршћивање свега тога у нама и нашим животима.

Идући ка Божићу спремамо себе за још чвршћи „загрљај“ са Богом у нама. Празник нам се поново нуди, да нас на то подсети и позове на још јаче учвршћивање.

Чекамо Божић постом, молитвом, спремањем себе изнутра. Крећемо се кроз пост стално учвршћујући тај загрљај, све више, из часа у час, из дана у дан.

Празник Божића се не завршава његовим доласком, он се непрестано празнује и продубљује.

Ако смо Његови чекаћемо Га да нам доће стварно, у Телу, видљиво. Да нам опрости грехе одступања од Њега, свесна опредељења да смо себи важнији него што нам је важан Он, заборав и погрешно наше усмерење на друге ствари. Молићемо му се да нам опрости лаж, одступање, које је у ствари само демонски егоизам који води у смрт и небиће. Јер „у Њему смо и крећемо се и јесмо“ Кад би стварно тако живели чезнули би за Њиме све више - могли би смо са апостолом заједно да кажемо „дођи Господе Исусе“ - Маран ата!

Да будемо у Твом загрљају стално у вечности, која и јесте циљ свих нас!