Историјат

Оснивању школе претходили су разговори, стручне иницијативе и рад на посебном образовном моделу. Намера је била да се продубљена настава математике повеже са научним начином размишљања и сарадњом са Универзитетом.

По повратку у Београд, Дајовић предлаже оснивање специјализоване школе за обдарене ученике. За остварење те замисли било је потребно припремити програм, окупити наставнике и изборити се за подршку новој врсти школе. На путу од идеје до формирања Математичке гимназије у Београду било је пуно тешкоћа и препрека. Нарочито је сметао елитистички концепт школе, који је битно одударао од тада доминантног принципа просечности.

Матичну комисију за отварање Математичке гимназије у Београду чинили су Никола Вученов, Војин Дајовић, К. Милинковић и Ранко Радовановић.

У оквиру припрема написан је и елаборат о отварању Математичке гимназије, који је сачинила комисија у саставу: Војин Дајовић (председник), Ранко Радовановић, Никола Вученов, Милан Распоповић, Радован Матовић, Бранка Вучковић и Бранислава Мојсовић. Комисија је израдила план и програм рада полазећи од природно-математичког смера гимназије.

Аутори програма за математику били су Војин Дајовић и његова супруга, проф. др Милица Илић-Дајовић. Настава математике је осавремењена, употпуњена и продубљена, а уведени су и елементи нумеричке математике, математичке логике, програмирања и различитих примена математике.

Већ на почетку постављене су основе препознатљивог модела Математичке гимназије: пријемни испит, посебни планови и програми, одабир талентованих наставника, сарадња са Универзитетом и одељења од по 20 ученика.

Школа почиње да ради у Задужбини Ристе и Персе Миленковић, у тадашњој Улици Народног фронта 37, данас Краљице Наталије. Први радни дан померен је са почетка септембра јер је пријављивање ученика трајало и након почетка школске године. Функцију в. д. директора обавља мр Ранко Радовановић, тадашњи директор Просветно-педагошког завода у Београду.

Војин Дајовић, Милица Илић-Дајовић и њихов син Слободан годинама су држали наставу волонтерски. Размена између школе и Универзитета постала је трајан део њеног идентитета: ученици су упознавали научни рад, а млади наставници стицали искуство у раду са талентима.

Професор Дајовић је веома пажљиво бирао сараднике, искусне, афирмисане и амбициозне. Настава је почињала свако јутро у 7:15, радило се шест дана у недељи, тада је у свим школама и субота била радни дан. Обавезно је било да прва два часа буду часови математике. У почетку је било и проблема са салом за физичко, па су ученици одлазили на часове аутобусом у Спортски центар у Кошутњаку. Тамо је суботом поподне одржавана и обавезна настава пливања.

Ускоро се запошљавају и нови професори: Зорица Маринац, Бранко Поповић и Мирјана Ивановић (српски језик и књижевност), Бојана Никић и Гаврило Вуковић (физика), Георгије Стојковић (програмирање), Василије Јовић (хемија), Бранка Ђерасимовић и Живота Јоксимовић (математика), Александар Цветковић (енглески језик), Вера Грубетић (руски језик), Милеса Поповић (логика, психологија, социологија и филозофија), Павлина Михајловска (географија), Милан Милаков (физичко васпитање) и други. Професор Дајовић је нарочито много пажње посвећивао избору наставника за математичке предмете. Трудио се да већина младих асистената са Природно-математичког факултета бар неко време ради и у Гимназији, као спољни сарадници. Идеја је била да се из тог рада добије корист и за школу, али и за наставнике, јер стичу искуства која се нигде другде не могу добити. Војин Дајовић, његова супруга Милица и њихов син Слободан годинама су држали наставу у школи волонтерски, без икакве накнаде. Војин је држао часове Анализе с алгебром све до 1978. године. Водио је и састанке Актива математичара мада формално није био председник. У тренутку када је осетио да је школа „стала на своје ноге“, повукао се и препустио својим наследницима да наставе рад. „За нематематичке предмете (осим физике и астрономије) изабрани су наставници код којих су ученици те предмете савлађивали на часу, како би своје слободно време претежно посвећивали савладавању математике.“

Исте године вођење школе преузима проф. др Душан Аднађевић, који функцију в. д. директора обавља три школске године. Олимпијски успеси постају један од видљивих резултата рада школе, уз њен основни задатак: развој ученика и припрему за даље образовање.

У време када су рачунари били реткост, школа повезује наставу са практичним рачунарством. Ученици стичу знања из програмирања и учествују у раду Рачунарског центра, а многи настављају школовање и професионални пут у информатици.

Као наставник инсистирао је на темељном разумевању физике и решавању великог броја задатака. Као директор учествовао је у развоју школе и очувању њеног посебног образовног модела у годинама великих промена.

У овом периоду у школу долазе професори који ће оставити дубок траг у њеном раду, међу њима Срђан Огњановић, Наташа Чалуковић, Милан Чабаркапа, Надија Удовичић и Бранислава Влашки.

Математичка гимназија уклапа се у систем усмереног образовања и школује ученике различитих математичко-техничких и природно-техничких профила. Упркос томе, наставници настоје да сачувају продубљен рад и средину у коју и даље долазе млади заинтересовани за математику и природне науке.

Године 1977. фронтално, на брзину и без темељне анализе, спроведена је тзв. Шуварева реформа. Број ученика у одељењу повећан је на 34, чак и до 40. Укинут је пријемни ипит, такође и сарадња са Универзитетом. Због повећаног броја ученика и одељења прешло се на рад у две смене. Школа је постала ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНА РАДНА ОРГАНИЗАЦИЈА МАТЕМАТИЧКО ТЕХНИЧКЕ СТРУКЕ. Занимања су била: програмер, оператор на рачунару, математичко-технички сарадник и статистичар. Постојала су и два занимања у оквиру природно-техничке струке: техничар за нуклеарну и техничар за ласерску физику. Убрзо је школа одустала од прва два разреда (такозване заједничке основе) већ се радило само са трећим и четвртим разредом, а број одељења се кретао између 20 и 24. Сматрало се да ће Математичка гимназија имати више изгледа да поврати свој статус ако промени име и одлучено је да се назове по познатом револуцинару и народном хероју Вељку Влаховићу. 1978-1988. година И поред погубних последица које је проузроковало средње усмерено образовање, Математичка гимназија је, добрим делом захваљујући напорима свог директора Милана Распоповића, сачувала добар део свог ранијег идентитета (наставни кадар, савремену организацију и методе рада, сарадњу са научним институцијама и др). Можда је најзначајније то да су обдарени ученици за математику наставили да долазе у школу у улици Народног фронта 37, мало због инерције, а мало и због тога што је школа „Вељко Влаховић“, иако изједначена са осталим средњим школама, ипак својим ђацима пружала значајно више. У овом периоду, због повећаног обима посла, многи нови наставници стижу у нашу школу. Неки од њих нису успели да се снађу и дуго задрже, али се велики број успешно уклопио и задржао се у школи до краја свог радног века. Међу овим другим су: Ненад Лазаревић, Слободан Тмушић, Михаило Вељковић, Љубинка Петковић (математика), Невенка Спалевић, Маја Мучалов, Јасминка Михаљинац и Лидија Поповић (информатика), Весна Рапаић (физика), Мирјана Мићић (књижевност), Милош Аксентијевић (астрономија).

На обнови посебног програма радили су Владимир Мићић, Љубомир Протић, Зоран Каделбург и Срђан Огњановић. Поново се успоставља модел рада усмерен на талентоване ученике, а школа добија прилику да настави пут започет 1966. године.

Рад у групама од четири до пет ученика омогућава наставнику да пажљивије прати њихов развој, прилагоди темпо и отвори простор за сложеније проблеме и истраживање. Посебну вредност има непосредна сарадња ученика са наставницима и научницима.

У овом периоду сазрева идеја да се посебно образовање у Математичкој гимназији омогући и талентованим ученицима завршних разреда основне школе.

У пролеће 2004. функцију в. д. директора преузима др Владимир Драговић, некадашњи ученик и професор школе. Долазак седмака означава важан искорак: рад са талентованим ученицима почиње раније, уз подршку наставника, психолога и родитеља. Одељења седмог и осмог разреда касније прелазе из огледног у редован систем рада.

Од школске 2009/10. ученици и наставници поново су у згради у Краљице Наталије. Обновљени простор омогућава преподневну редовну наставу, док се поподне одржавају менторска настава, секције, припреме и друге активности.

Лука Милићевић, Никола Мркшић, Александар Васиљковић, Михајло Цекић, Душан Перовић, Огњен Ивковић и Душан Милијанчевић положили су пријемни испит за Тринити колеџ Универзитета у Кембриџу и добили пуне стипендије. Душан Милијанчевић је на крају изабрао други пут и отишао на МИТ. Остали су наставили ка Кембриџу.

Исте године Александар Васиљковић осваја прво злато школе на Међународној олимпијади из астрономије и астрофизике.

Бивши ученици учествују у припремама, настави, менторству и донаторским активностима. Подршка заједнице помаже путовања на такмичења, набавку опреме и развој нових програма.

На овом такмичењу учествује шест пута и сваки пут осваја медаљу. Овим јединственим низом 2012. године заузима прво место у Кући славних Међународне математичке олимпијаде, као најуспешнији такмичар у дотадашњој историји такмичења.

Према поретку Куће славних из 2026. године, Теодор је трећи на светској листи и једини такмичар из Србије са четири олимпијска злата.

Куп окупља младе математичаре, физичаре и информатичаре из различитих земаља. Уз такмичарски програм, сусрети доносе дружење, размену искустава и упознавање Београда.

Велики јубилеј, педесетогодишњицу Математичке гимназије обележила је и "ПОШТА Србије" пригодном поштанском марком у оквиру издања "Наука". Аутор ликовног решења је Анамари Бањац, а марка има номиналу од 23 динара. Израђена је у Заводу за израду новчаница и кованог новца у техници вишебојног офсета. Уз марку је објављен и пригодни коверат.

Нови такмичарски успеси шире круг области у којима се ученици истичу: Милош Грубор 2016. осваја прву медаљу за школу на Међународној хемијској олимпијади. Јубилеј је прилика за окупљање генерација и подсећање на људе који су градили школу.

Функцију директора преузима Мирјана Катић, професор математике и некадашња ученица школе. Настављају се развој наставе, нови пројекти и сарадња са институцијама у земљи и иностранству.

Као најуспешнија такмичарка из Европе на тој олимпијади, добија и Мирзахани награду — посебно признање за изузетна постигнућа девојака на овом такмичењу. Награда носи име Марјам Мирзахани, прве жене добитнице Филдсове медаље.

Овом приликом уручене су повеље професорима Наташи Чалуковић, Срђану Огњановићу и Зорану Каделбургу који су 40 година радили у Математичкој гимназији. Повеље су уручене и институцијама и појединцима који су последњих година дали велики допринос у развоју МГ. Повеље су уручене: Министарству трговине, туризма и телекомуникација, Министарству просвете, науке и технолошког развоја, Мајкрософт Развојном центру, Телекому Србија, компанији Монета, АБ Софт-у, Математичком факултету, Електротехничком факултету, Математичком институту САНУ, Центру за промоцију науке, Наталији Синановић, новинарки РТС-а, Александри Дрецун, председници Центра за науку и иновације “Тачке пресека”, Зорану Станојевићу, уреднику у информативном програму РТС-а и Светлани Јакшић, информатичару у МГ.

Међународна сарадња обухвата и Еразмус+ програм, у којем школа има акредитацију. Уз темељна знања, све значајније место имају истраживачки рад и примена савремених технологија.

Филм посвећен некадашњем ученику школе показује како ученичко стваралаштво може да чува сећање и покрене заједницу. Филм је освојио две међународне награде - прву награду на Међународном филмском фестивалу "Филић Филмић" и посебно признање "Љубиша Самарџић Смоки" на Међународном фестивалу City Fest.

Истовремено, пројекти, секције и међународни програми отварају ученицима простор да знање повежу са сопственим интересовањима.

Јубилеј окупља ученике, наставнике, бивше ђаке и пријатеље школе. Публикација „60 година на 60 страна“ чува одабране тренутке тог пута, а јубиларни сајт доноси додатне приче, вести и материјале.